Светац коме је посвећен храм
Св. Стефан Дечански

Свети Стефан, српски краљ и ктитор славног манастира Високих Дечана, син је краља Милутина, а отац цара Душана. По природи је био благ, кротак, нежан и љубазан према свакоме. Зато су га сви волели: велможе, свештеници и цео српски народ. Али његов живот, од ране младости па све до смрти, био је испуњен страдањима и болом.

Таоц код Татара

У време када је живео овај Божји угодник, Татари покорише Русију, освојише Бугарску, и дођоше до наших државних граница. Краљ Милутин, да би сачувао земљу од најезде, склопи уговор с њима и даде им за таоца сина свог Стефана. У заробљеништву Стефан је остао три године, а када се вратио у земљу, отац му уступи на управу Зету, значајну област ондашње Србије. Но тада се подиже буна против Милутина а Симонида, друга жена краља Милутина, желећи да престо наследи њен син Константин, окриви Стефана за побуну. Зато краљ, без двоумљења, нареди да се Стефан ослепи и одведе у Грчку на заточење. Али, Господ „који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тимотеју 2.4) преко угодника свог оца Николаја поврати Стефану очни вид.

Заточење у Грчкој

На заточењу у једном грчком манастиру Стефан са своје двоје нејаке деце, Душаном и Душицом, проведе седам година. То страдање подносио је великом трпељивошћу, без протеста и роптања, непрекидно се молећи Богу за коначно оздрављење. На знак манастирског звона он је први улазио у цркву и непомично стајао у њој до краја службе Божје. Због такве ревности и побожности сви су га поштовали и волели и често му долазили на духовне разговоре, не само монаси и грађани него и сам цар Андроник, отац српске краљице Симониде. Цар му је доносио многе дарове и драгоцене поклоне, а он све то давао братији.

По истеку седам година, на молбу цара Андроника и братства српског манастира Хиландара, краљ Милутин је вратио сина Стефана у земљу и дао му на управу Будимљанску област. Убрзо затим умро је краљ Милутин и око престола насташе борбе између његових синова Стефана, Константина и Владислава, сина краља Драгутина. Али већина народа и велможа, особито свештенства, беше на страни Стефановој због његове смерности и побожности. После коначног избора на Богојављање 1321. године, Стефан је у Саборној цркви у Призрену крунисан за краља, а његов син Душан, по византијском обичају, за "младог краља".

Међутим, Константин, млађи син Милутинов, незадовољан Стефановим избором сабра војску већином од туђинаца и крену против брата свог, захтевајући да му уступи престо. Желећи да се спор реши мирним путем, Стефан му се обрати писмом, молећи га да не ратује са туђином против свога јер је „пространа земља наша и има у њој доста места у краљевини“. Но славољубиви и частољубиви Константин не хте да прихвати овај позив љубави него својом војском удари на Стефана али у жестоком боју изгуби свој живот а његови људи пређоше на Стефанову страну. Пошто је победио своје противнике краљ Стефан поведе бригу о благостању народа, о унутрашњем уређењу своје државе и устројству Свете Православне цркве. Летописац о томе вели: „Господ га изабра и прослави за отаџбину као звезду светлу и јарку; Он утврди отечество своје, освоји многе градове и области, развеја непријатеље. Он посла сина свог против безбожних, нечастивих бабуна и Божјом помоћу однесе победу над њима.“

Битка на Велбужду

Но мир у Србији није дуго трајао наиме, видински деспот Михаил Шишмановић, ожењен Стефановом сестром Недом, без икаквог разлога отера је од себе и ожени се Теодором сестром византијског цара Андроника Млађег. Затим, један и други, да би своје пријатељство ојачали и земље проширили, склопише савез и објавише рат Стефану.

Нашавши се у тешком положају, а желећи да избегне крвопролиће Стефан упути писмо бугарском цару с молбом да одустане од своје намере. У њему је дословно писало: „Зашто си кренуо да излажеш погибији бугарски и српски народ? Што ти је од Бога даровано то имаш у својим рукама и буди задовољан са њим, а туђе не жели, не жели оно што је Бог подарио другима... Остави нас на миру, јер који хоће да отму туђе изгубиће и своје.“

Како бугарски цар није хтео да прихвати овај мирољубиви савет, дошло је до рата. Војске су се сукобиле код Велбужда, данашњег Ћустендила. У страховитој битки краљевић Душан је показао изванредну храброст. Разбијена и пометена бугарска војска дала се у бекство. И сам цар Михаил стаде бежати, али га сустиже један српски војник и погуби. После тог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима. А Грци, који пођоше у помоћ Бугарима чувши шта се десило на Велбужду, мирним путем вратише се натраг.

Зидање Високих Дечана

У знак своје захвалности Богу што му је помогао да победи своје непријатеље, краљ Стефан подиже манастир "Високи Дечани"; по коме доби назив „Дечански“. Овај свети манастир врло је лепа и висока грађевина, сазидана од белог, плавог и црвеног мермера – комбинација византијског и романског стила, с многим укусно израђеним и масивним мермерним стубовима и добро очуваним фрескама. Дивећи се његовој лепоти руски летописац забележио је ово: „Три сата од Пећке патријаршије налази се Дечански манастир, најзначајнија богомоља старе српске величине и побожности. Црква је кад се гледа споља, тешка и масивна, а изнутра светла и мила. Она је најсавршеније дело византијске уметности. Кад уђете у храм душа вам се испуни милином, па сте задовољни, весели и радосни.“

После битке на Велбужду свети Стефан Дечански није дуго остао на престолу. Против њега појави се незадовољство код ратоборних великаша који су хтели да се рат настави и продужи са освајањем бугарских и грчких земаља. Сви они окупише се око ратоборног и омиљеног краљевића Душана и наговорише га да устане против оца и збаци га с престола. После овог преврата Стефан је брзо умро и сахрањен у својој задужбини Високим Дечанима.

Тако је овај племенити српски владар целог свог века био мученик и као мученик завршио свој земаљски живот примајући награду од Господа за своја праведна дела. Душа његова обитава у рајским насељима а тело у целости сачувано до данас исцељује сваког ко му са вером у Бога прилази.